Једна жена у ноћи…

Било је хладно, киша је падала,

На лицу јој осмех, у очима бол и туга,

Плакала је са капима кише док је ходала,

Птице су кретале свој пута југа…

У грлу јој је застао дах, тражила је очи боје дуге,

Губила се у магли, нестала је њена сенка,

Зашто њене приче имају увек тужне епилоге,

Остало је сећање једног давног растанка…

Желела је да покаже чари своје љубави тихе,

Да љуби једне усне, стисак руке, откуцај срца,

Питала се, да ли је то одговор на неке раније грехе,

Све постаје само обична бесмислица…