Пигмалион и Галатеа…

Виђење Раја и Пакла…
30. новембар 2017.
Ecce homo, Ecce homo… ( Ево човека)…
1. децембар 2017.

Сетио се првог сусрета, прве страсте, те жеље за додиром…

Тог јесењег, кишовитог дана, отворио је врата свог рањеног срца, пала је у његово наручје, страст за пољупцима је била прејака. Тишина  је тихо ходила сводом, речи су нестајале, укус њених усана је отварао врата Рајских насеља. Страховао је да ће тај тренутак нестати, није желео ни за тренутак да је пусти, плашио је да је то само један од многобројних снова које је снио, који су му доносили јаву покривену тугом…

Ах, та љубав је тако чудна…

Тешко нам је кад смо сами, стрепња нам је у срцу кад смо заједно. Више се плашимо нечијег одласка него доласка. Ако те пусти да одеш, пратиће те кришом крадом, док односиш његово срце у Вечност, ту љубав која је дошла после толико времена чекања у самоћи…

Тихим , нечујним кораком улазила си у вагон заборава, покушавао је да буде јак, гледао је твоје сузе, док му је на лицу вештачки осмех био којим је желео да ти да снаге да останеш…

Неко је покренуо воз, остао је сам на перону, суза је сузу стизала, одлазила је Галатеа његових снова, остајао је са надом да ћеш се поново вратити једног дана…

Требало је преживети Дантеове кругове пакла док попут несрећног Квазимода лута стазама данашњег света…

Осетио је празнину у својој души, срцу, не постоји искра која га покреће, која му даје да се избори са искушењима које му живот намеће. Био је сам, напуштен, пуст, распет попут светих мученика Римске империје. Погледао је у небо, у главу су била питања без одговора, али дубоко је у себи знао, осећао…

Не иди више никад од њега, на перону је остао само мртав човек који ће те чекати…

Оставите одговор