Прва љубав…

Лето се полако ближило крају свом,

Требало је поново у школу поћи,

Очекивао се сусрет са старим друштвом,

Несташлуци ће сами по себи доћи…

Док сам чекао звоно са старим другом,

Прошла је крај мене косе плаве,

Са очима плавим, чаробним осмехом,

Имала је кикице на врх своје главе…

Као да се нешто у срцу мом окренуло,

Да ли је то љубав, или како је зову већ,

Ђаци су јурили, звоно је звонило,

Ништа не чујем, бучно је одвећ…

Погледи су се срели, увек се сећам тога,

Планине су падале, реке се изливале,

Била је светлост лета мог тринаестога,

Звезде су ноћи, због ње, јаче сијале…

Прва је љубав била то, она тихо, нежна,

Живот нас је раставио, кренули смо даље,

Остаје сећање на нека времена брижна,

После живот од нас прави богаље…

Прве су љубави заувек у нама, остају тихе,

Попут мало пламена у тамној тмини,

Проћи ће доста бола, туге,  памтимо болне уздахе,

Што нам остаје у овој суза долини…

Али она се негде сакрије дубоко, дубоко у нама,

Да нас сети на неко срећније, безбрижније време,

Да нас подигне и кад нас сруши  црна тама,

Да нам помогне, кад се на нас сручи животно бреме…

Пустите децу нека воле, пустите нека живе своје снове,

Живот ће им после показати свој право лице,

Пустите их нека воле, попут љубави Јесењинове,

Пустите их, шетаће доста сами низ празне улице…