Док јесење кише падају…

Док јесење кише падају,

Сунце се иза облака крије,

Окренула се свом свету, маштању,

Питала се зашто лудо срце бије…

Можда због кише која роси траву,

Можда због неког ког сања у ноћи,

Касно је, само ће тихо спустити главу,

Ка неком новом сну, можда поново поћи…

Чекаће њега, док се јава на починак спрема,

Чекаће га, мада неће доћи,

На њеним вратима сад никог нема,

Спрема се и она ка сновима поћи…

Зна она добро у срцу своме, док напољу јесења киша пада,

тајна ће у срцу њеном остати једна успомена,

да ли ће га срести негде у тмини великог града,

или ће остати у животу само још једна сена…