Странац у ноћи… ( 2.део)

Не, немој се плашити изговорених речи, мада оне никад неће доћи до тебе. Ја сам нестварна за тебе попут мехурића сапунице, облака дима у загушљивој соби…

Да, ја сам стварна, али недовољно да бих са тобом била чак ни два тренутка безбојна…

Да ли знаш, да у свитање сваке зоре, крвави траг на хоризонту исписује твоје име које и не знам да ли постоји, које нисам сазнала, које и не могу да разазнам услед  свих ових дивних, небеских рукописа на плавом небу…

Сричем слово по слово твојих трагова по песку свих мора овог света, али мало шта могу разумети…

Ти си само исконско добро у душама свих нас, не смем тражити ништа више сем твог нестварног постојања негде у бескрају…

Не желим, немам права да те отргнем од снова које сањаш, то су жеље дубоко у теби, то су моје највеће заповести…

Ја сам ту да те чувам, мада знам да не разумеш, али то нисам ни очекивала…

Молим те, заборави ово писмо, бачено у етар, надајући се да ћу пронаћи доказ твог профила на кристалном суду чежње…

Иако те не знам, познајем те најбоље од свих. Иако не знам ни где си, ни са ким био, сигурна сам да стојим на твом десном рамену попут Анђела и шапћем ти најнежније речи на свету…

А ни ти, ни ја нисмо свесни свега тога, те нераскидиве везе која постоји кроз векове до вечности, док су наше душе путовале кроз разна времена и раздобља…

Не труди се да негираш твоје и моје постојање, као ни тражити остварење истог постојања у времену и простору…

Не, нећу рећи да те волим, то никада. Јер оно што осећам према теби је много јаче и другачије…

Не, нећу ти рећи ништа више, јер сам већ рекла и превише, јер анђели не смеју да говоре, нити да траже било шта…

Можда сам прекршила већ неко од тих правила, али ипак…

Желим да ти кажем, да знаш да се не бринем, ти дајеш смисао мом животу…

Хвала ти што постојиш…