Љубав једног човека…

Дошла си у његов живот, тихо куцајући нежно на врата његове душе, тихо и срамежљиво. Појавила си се умотана у најлепши поклон који је икада видео. Истински је уживао одмотавајући те део по део сваким даном…

Полако залазећи све дубље у његову душу, у његово ЈА. Желео је видети сваки твој ожиљак досадашњег живота, лично се упознати с њим, додирнути га, зацелити га и пољубити га најнежније…

Што сте ишли све даље, Ти и Он, то му није било важно ко си , већ шта си. Данас је сигуран да се није заљубио само у твоје име или слику , већ у твоју душу…

Предивну душу…

Тако си га нежно миловала твојим речима, давала му наду у ново сутра…

Знао је да си нешто осећала за њега , не усудим се то назвати љубави, ма сада то није важно …

Иако си пуно пута рекла да га волиш…

Обукао би ти хаљину саткану од наде и одвео на плец….

онај плес знаш.. ваш…

Ти и Он припијени једно уз друго , повезани невидљивим нитима недостајања. Речи вам нису биле потребне јер сте се савршено разумели даљином…

И онда када је музика тиха, готово нечујна, тиха а ти се и даље тако чврсто, тако грчевито држала, бојећи се да отвориш очи , бојећи се погледати у празнину стварности, бојећи се да га не изгубиш…

Љубави моја…

Животе мој, ти си ми све, ама баш, све сто сам икада онако, искрено пожелела у животу…

Тихо си му говорила…

Није више важно…

Знао је да имаш неке друге приоритете у животу и да он полако не спада више у њих…

Овим писмом желео је ти само рећи, колико му ти значиш, не желећи да мења твоје одлуке, напросто из разлога што је желео да добијиш све што желиш, срећу, задовољство…

Свој мир…

Не, неће направити још једну грешку у будућности, поштоваће  твоју одлуку. Неће више никада да ти досађује, нити да те оптерећује својим осећајима…

Јер све што је превише, превише је…

Жељан порука и лепих речи…жељан оне минуте са тобом…

Жељан дугих разговора…жељан и ускраћен тебе…

а Он…

Он ће и даље шетати улицама тихим као и увек…нежно бос, на прстима…

и сваког тренутка изговарати…знаш…

Волим те…