Jedno maštanje…
12. августа 2020.
Moje pesme, moji snovi…
3. септембра 2020.

I tako, u tihoj noći… kad se setim nje, I njenog osmeha… moram da priznam zvezdama I Mesecu…

Nisam je voleo zbog lepote… meni je bila lepa… najlepša…

Voleo sam je… jer je imala nešto u sebi… što druge nisu imale… nešto magično što me privlačilo…

Tu njenu tajanstvenost u glasu… osmehu… suzi… kako sam sebe mrzeo zbog njenih suza…

Ali, taj njen osmeh… kad se samo setim… ptice bi se utišale… zvezde uzrujale… Kosmos uzdrmao…

A meni bi srce drhtalo… kao nekom malom dečaku… koji je otkrio svoje prve ljubavi… njihove žari… I njihove boli…

Voleo sam I kad je bila tužna… divlja…poput vihora koji povija cvet u ravnici…

Voleo sam je zbog njenog srca… koje je toliko davalo… uvek je želela da drugima bude dobro… nikad sebi… nikad…

Zato je I otišla… zauvek od mene… ali, znam, opet će ona biti tu, negde… blizu… pratiće dane prohujale… osluškivaće propuštene pozive…

Da, voleo sam je, a nisam smeo… ne, nije mogla da ukroti jednog Krotitelja… ne, jer je bila ćerka… Meseca…

Otišla je… nestala… nije se javljala… ćutala je… duboko u duši… mislim da je patila… možda I volela… ne možda… volela je kao nikad u životu… grešim li…

Voleo sam I ja… mističan način, nedokučiv… bez dodira… bez usana… bez lajanja na zvezde…

I tako… jednog dana umrla je ljubav… ljubavi o kojima romani ispunjavaju svoje stupce…

Ćutim… muzika je izgubila svoje tonove… ali, ne, neka svira… nek me seti… kako smo se… uhhh…

Voleo bih da je nađem… dok su mi kose bele… bez plača, bez ljutnje… kad je kraj…

Znam, plakaće uzavrela polja za nama… ali voleo bih samo da je pogledam… jednom…

Stisnem ruku kao prijatelju… I kažem… zbogom, moja Malena… a ti samo ćuti… bez suza… I jedno… zbogom, dragi moj…

Da… sad je kraj… seti me se ponekad… kad te stisnu nevolje… prijatelju moj…

Comments are closed.