Други и страшни Христов суд…

Сетва и жетва 2…
14. август 2017.
Вечито сама…
23. август 2017.

Једног јутра рано пред гвоздена врата Раја зауставио се деда Јован Брадата, кмет села Ржева и закуцао тихо. Тешка Божија врата се отворише и отуда се појави глава Светог Петра кључара.
Ко куца?
Ја, деда Јован, стари кмет Ржева.
Зашто си дошао?
Зато што сам праведник. Завршише се године моје на земљи. Дојади ми да управљам селом и људима да чиним добра. Дођох да се одморим и да се порадујем Рајској лепоти…
Лепо си смислио – рече Свети Петар – али чекај да видимо да ли си праведан, па онда…
Ако је до праведности, ако ја нисам праведан, ко други може бити.
Свети Петар донесе теразије.
Чекај да видим, деда Јоване. Реци најпре своја добра дела. Теразије ће показати. На леву страну теразије ево мећем твоје грехе, ево га једна кап. У десну страну теразије стави сва твоја добра, која си у току животу учинио. Ако добро превагне, добро си дошао у Рај, деда Јоване…
Пре свега, Свети Петре, да ставим чесму на сред села са два корита. Лепше чесме од ње нема. Вода је тако бистра. Увече силази цело село да напуни судове. За деда Јована је доста само ово добро.
Мало је – рече Свети Петар.
Пошто је мало, да ставим велики камени мост на Јантри. Да видиш како је висок! Свест ће ти се замрачити, ако погледаш на доле; дао сам хиљаду жутих дуката за њега. Зар је то мало?
Лак је, деда Јоване, твоје грех је много тежи…
Тако ли? – замисли се деда Јован – Онда да ставим и нову Цркву! Знаш ли је? Бели се на сред села. Изнад врхова највишег ораха сија Крст Божији! Седам година деда Јован зидао је Цркву. Сан ме није хватао. Не жалим на то, све што сам градио, ради душе сам чинио…
Свети Петар подиже теразије и десна страна одскочи на горе, а лева, на којој је грех нагну се ка земљи…
Деда Јован уплашено погледа Божијег Кључара и рече.
Кажи ми какав је мој грех?
Тежак…
Па зар може једна ништавна и безначајна кап да буде тежа од моста, Цркве и чесме?
Може, грех је много тежи…
Кажи ми да га чујем…
Сећаш ли се кад си завршио камени мост? Из девет села људи се слегоше у Ржево, да виде велики мост и да узму учешћа у весељу. Колико је вина тада просуто! Пред мостом, седећи у прашини, пружио је руку испуцану један гладан и слепи просјак. И усне су му нешто шапутале, али се речи нису чуле. Када си ти пролазио крај њега, и видео пружену руку, ниси се машио за појас да потражиш кесу, већ си се сагнуо, узео са земље један камичак и спустио си га просјаку у руку!!! И рекао му: Ево, ја сам од њега цео мост направио…
Просјак ти није ништа рекао – наставио је Свети Петар – опипао је каменчић и из ока му је заблистала једна чиста суза и полако скизнула низ образ…
Ту сам сузу ставио на теразије. Видиш ли је?
Деда Јован сагну главу и пође наниже, према паклу.

Гледајмо око себе да у лику бедних, болесних, гладних и затворених угледамо лице Христово. Подајмо привремена блага, да би добили вечна…
Чешће се сећајмо да ће доћи крај животу нашему, доћи ће крај целом свету и да ћемо после тога сви изаћи пред Праведног Судију…

Оставите одговор