Прича једног човека…

Био једном један човек, који је живео негде, бавио се нечим…

Устајао би сваког јутра, незадовољан својим животом, статусом у друштву, нагомиланим обавезама, својом децом. Мноштво питања ројило се његовом усплахиреном душом. Ускоро је требао да врати одређену, не много велику, своту новца, па се питао како ће живети до краја месеца са остатком. Зашто деца нису боља у школи, кад имају све услове, па он ни приближно није имао такве, морао је од ране младости да се бори за своју будућност а њих ништа не занима, ма показаће им он већ. Види га онај његов друг, ко зна одакле дошао, а погледај га сад, има статус у друштву, како то кад је он паметнији од њега. Што га родитељи нису васпитали другачије, показао би он сад свима. И онај комшија, мора он да има онако добра кола, а тек види ову, како јој је добар мобилни телефон, ма само кад се скупи новац, узеће и већи и бољи! Гнев је растао у његовој души, грех је стизао један други, тражио је разлоге, одбацивао начине. Осуда је већ била у саставном менију сваког дана, док је смирење већ изгубило своје значење у његовом животу. И наравно, кад већ полако али сигурно дотичемо дно, на сцену ступа Бог, Који све време ћути и посматра…

Неки кажу стицајем животних околности, други да је то Промисао Божија, тек на једној од друштвених мрежа, на којима је проводио узалудно време, добија захтев за пријатељство. Нека девојка, ништа чудно, вероватно се и знају, и не загледа фотографију. Прихвата захтев „ реда ради“, и бесциљно плови виртуелним светом. Тек, одједном, добија поруку од те девојке. Зачуђено, отвара је и види да му се она захваљује на пријатељству и пита га, да ли је он сигуран да жели са њом да буде пријатељ. Не видећи ништа „ спорно“, потврдно је одговорио, истовремено јој постављајући питање, зашто га то пита. Добија одговор од које почиње да му магли вид, соба да се окреће око њега. Девојка му одговара да ли је сигуран за пријатељство пошто је она инвалид…

Одлази на њен профил, и заиста, тамо види једну младу, дивну девојку, која је тешки инвалид прикован за колица, целебрална парализа. Кроз причу са њом, предлаже јој да покуша излечење кроз Цркву и мошти светих. Добија одговор који га је потпуно поразио као човека, срозао са висина, уздрмао. Није желела то, јер је била захвална Богу што јој је дао ум, срце и душу, па може осетити, волети. „ Како сам дошла на овај свет, тако ћу и отићи, то је воља Божија, захвална сам Пресветој Богородици, мом Господу Исусу Христу, што сам жива“, одзвањале су њене речи у глави, док се придржавао да не падне. Потпуни пораз тог дана био је, кад му је рекла да она није достојна ни Христовог погледа, иако је видео да је веома побожна, да има житије Светих, да се захваљује Богу сваког дана за живот…

Није могао више, само је пао доле. Није смео да погледа иконе које је имао, само је горко, горко плакао. Суза је сузу стизала, било му је тешко да је мислио да ће се угушити, умрети. „ И треба да умреш, будало једна глупа!“, тутњало је у глави, док је притисак растао. Како је, у ствари, он тај који је недостојан Христа, он који толико „ кука“ због „ тешког“ живота. Па ни тај новац није ништа страшно који дугује, доћи ће други. Имао је дивну децу, анђеле, живе, здраве, поштене, добре а он се жали. Колико су се његови родитељи жртвовали за њега, и хвала им што су га васпитали да пронађе свој пут до Бога, па колико има њих који су много богатији, а несрећнији. Имао је и леп статус у друштву, па његови другови су се марљиво трудили, док је он проводио дане и ноћи без муке и умора. Сетио се и једног свог пријатеља, који је прикован за инвалидска колица а који опет тако хвали Бога. Прочитао је да је тог дана погинула једна млада особа, која је годиште његове ћерке. Не, није заиста могао више, гушио се у сузама, загрлио икону, оросио је сузама. Како је само глуп и надмен испао, руке су му дрхтале, држао је чврсто свог Господа приљубљеног за срце, нешто га је пропадало у души. Знао је да ће му Он по ко зна који пут опростити, пригрлити га, волети увек и без поговора. Господе, чудни су путеви Твоји, чудни и недокучиви…

Без лицемерја, може ли неко од нас да се пронађе у овој причи, која је при том истинита…

Ја могу и морам, јер би све друго било велика неистина…