Да ли постоји Бог…

Да ли постоји Бог…

Једна дивна хришћанска душа, питала ме је, зашто сам тако насловио свој блог. Заиста лепо питање, и нашао сам за сходно да напишем мали пост везан за ову проблематику…

Да ли постоји Бог, ово питање би у неким давним временима било не само беспотребно, него на неки начин и чудно, представљало би једну врсту богохуљења, бласфемије.  Слажем се апсолутно са тим, и наравно да подржавам, међутим, времена су се сурово променила, и почели су да дувају неки други ветрови у људским животима…

Док су некада давно, учени људи, међу њима и многи научници, представљали крем друштва и наравно били веома побожни, данас многи од научника не само да ниподаштавају постојање Бога, него Га сурово и исмевају. Чују се разне притужбе, па да ли је неко Њега видео, па покажите Га ако постоји, па зар наука није објаснила многе ствари које су биле нејасне неуком човеку у претходним вековима…

Ценим и поштујем свако мишљење, макар се и не слагао са њим, али не желим ни да се одрекнем мог мишљења и моје љубави према Богу. Не желим да осуђујем и постављам себе на пиједестал божанства, тако да ја одређујем шта ће и како бити са неким у животу, како ће проћи и шта га очекује после смрти, јер и ја сам грешан човек, препун гнојних рана на усахлој души. Остављам на слободну вољу сваком човеку да одабере којом страном животног аутопута ће кренути, јер опет не знам, да ли ће и ту сироту душу Бог позвати у одређеној животној ситуацији,  и понудити му спасење. Па зар један од очигледних историјских примера није био и апостол Павле, учени јеврејин Савле, кога Бог на чудесан начин позива у службу Њему…

Бог је Љубав Која се нуди сваком од нас. Да ли ћемо је прихватити или не, зависи од нас. Да ли ћемо одговорити на позив и куцање у нашим срцима, само ми одлучујемо о томе. Бог је веома милостив и воли своје људе, воли Своја бића која је створио. Живот неумољиво тече својим током, и младост врло брзо долази до старости. Једна чињеница је неумољива, и на њу ни научници нису могли, бар до сад, одговорити, а то је да сваком од нас истиче време на овом свету и да се сви приближавамо крају. Долази тренутак кад ћемо заувек склопити очи за овај свет. Шта ће после тога бити, мишљења се и те како разликују. Веома ми је интересантна прича која се водила између атеисти и хришћанина, која је отприлике ишла овако. Атеиста рече хришћанину:   „Пријатељу мој, колико ћеш само бити разочаран, кад схватиш да си читав живот провео у неким уздржавањима, вечитим трудовима и подвизима, и на крају схватиш, кад будеш умирао, да после овог живота нема ничега…“.  Хришћанин га загонетно погледа, тужно се осмехну и рече: „ Е, пријатељу мој, уколико ће већа бити твоја туга, кад схватиш да после свега Бога има, а ти одлазиш без трунке покајања на онај свет, али ће тада бити касно. Ја могу бити разочаран ако Бога нема, јер ионако нестајем, али шта ће бити са тобом, који без покајања одлазиш, ако схватиш и увидиш да Бога има…“…

Још једном, свако нека бира своју страну пута. Како ко сеје, тако ће и жњети. Нека нам буде мало и на уму прича када је Господ Исус Христос проклео смокву коју није давала свога плода…

Нека вас све драги Бог чува…