Величина Христове љубави…

Једна моја дивна пријатељица ми је, тако сам схватио, заиста добронамерно скренула пажњу на претходни текст у коме је Бог приказан, на неки начин, као Неко Ко одмах плаћа човеку за његова дела. И у праву је, јер се ради заиста о једној изузетној хришћанки, па сам желео да представим Господа у једном другом светлу, које није само очекивање казне и Пакла…

Не схватам Бога као суровог Судију Који једва чека кад ћу ја да погрешим, и онда готово је, нема више, да платиш шта си урадио. Исувише је то мрачно и грубо за поимање Бога, за моје дивно Православље. Не, никако га не доживљавам тако јер Он је Љубав, Он је Тај Који воли човека до задњег његовог издисаја, до последњег тренутка његовог бивствовања на овом тужном свету…

Као аргумент томе, приказаћу једну дивну, по мени, предивну причу о величини Христове љубави…

После „јуначке“ Октобарске револуције, када је „донета слобода“ маса свештеника је завршила у радним логорима у суровом Сибиру. Међу њима је био и један доброћудни „ баћушка“ стари руски свештеник који је то прихватио као вољу Божију и није се жалио на свој статус који је био веома суров…
Завршио је у једном радном логору у далеком Сибиру међу најокорелијим криминалцима који нису ту били као политички противници, него су били талог људског рода. Међу њима се посебно издвајао један криминалац који је самом својом појавом изазивао страх и трепет. Сви су га слушали и склањали му се са пута. Чак је и убијао људе у самом затвору уколико би га само случајно погледали, те су од њега зазирали и сами стражари…
Једног дана, у тренутку кад је тај криминалац почео да малтретира и да се иживљава над једним од затвореника, видевши све то, приђе му баћушка и замоли га да то не ради и да остави јадника на миру.
„ Бежи попе, да и тебе не убијем!“ -заповедничким гласом му је наредио криминалац.
„ Може, драги мој брате у Христу, али хајде да одслужим барем последњу Литургију и да се причестим Светим Тајнама па после ради самном шта ти је воља, али дођи и ти!“
„ Ма попе, шта то причаш, шта лупаш , какав Бог, каква Литургија, тога уопште нема, после смрти ништа не постоји!“- узвикнуо је разалурено криминалац и кренуо према њему.
„ Хајде синко, само ти дођи, па после ради како год хоћеш, нећу те после више дирати.“- мирно му одговори баћушка.
„ Ај попе, па ћу после да завршим и с тобом!“- бесно рече криминалац и крену за њим.
Истовремено су за њима двојицом кренули и остали заточеници. Баћушка је пре тога замолио управника гулага да одржи Свету Литургију што му је било одобрено.
Почела је Света Литургија. Одједном, лица криминалаца и осталих заточеника почела су да се мењају, и то не само њих, него и самих стражара. Нешто чудно се догађало у тим тренуцима са њима. При крају Свете Литургије, стари свештеник их је позвао да се причесте. Сви су кренули као очарани…
„ Дођи и ти, сине мој, и тебе Отац Небески воли…!“- позва тихо баћушка окорелог криминалца.
„ Ма хајде, попе, шта ћу ти ја ту…“- по први пут осећала се несигурност у гласу криминалца.
„ Само ти дођи…“ – понови стари свештеник.
Криминалац несигурно крену према њему. Принео је своје усне Светом Причешћу и тихо спустио главу. Када се причестио, тихо се окренуо и пошао ка осталима…
После пар корака, одједном се окренуо прем Икону Господа Исуса Христоса, пао на колена, подигао високо руке прем Њему и завикао:
„ Господе, па Ти си мени опростио и пружио ми Своју руку. Мени, који је толико убио људи, мени који је силовао, иживљавао се, убијао трудне жене, палио,крао, отимао…“
„ Мени, који није достојан ни ући у Твој Дом, мени овако бедном и недостојном, зар мени, ооооооо Господе…………“
Суза је сузу стизала са његовог лица. Остали затвореници нису могли да верују шта се дешава. Окорели криминалац је трчао око њих, гребао своје груди до крви и викао: „ Праштајте браћо, о праштајте, мени прегрешноме, умирем од туге колико ми је тешко шта сам све радио…“.
Видевши све то, као да је настала права хистерија, затвореници су падали ничице на колена, један другом се исповедали, плакали, молили за опрост. Чак су и стражари доживели такав шок да су бацали своје оружје и јавно исповедали Свету веру Православну. Стари свештеник је све то гледао и тихо плакао, љубећи Путир и говорећи: „ Благословен Јеси, Господи…“.
Окорели криминалац се толико променио да нико више никада није могао да га препозна. По изласку из затвора замонашио се и храбро исповедао веру Православну, да је на крају скончао и мученичком смрћу…

Ето, то је наш Христос, то је наша Љубав…

То је Онај Који је са мном у тамним ноћима кад ми је тешко, који ми скида сузу са образа кад не могу више, који ме подиже кад потонем дубоко…

Нека вас све драги Господ чува…