Дух данашњег времена…

Постоји ли нада у овом свету…
1. август 2017.
Вера твоја спасла те је…
1. август 2017.

 

 

Дух данашњег времена

 

Господе драги, благослови и помози…

Ноћ се тихо спустила низ дуге, пусте улице. Тишину ремети једино ветар, певајући неку, само њему знану песму, док се пахуље тихо спуштају на уснули град, не марећи за тугу која је око њих, у овом тужном свету, препуном бола и туге, ужаса и пошасти…

Још један дан је отишао у прошлост. Још један дан у коме је неко патио, а неко се веселио, неко сузу пустио, а неко се радовао. Има ли уопште овај живот смисла, да ли га вреди живети или се треба предати, да ли са крајем живота престаје наша егзистенција, наше постојање или је почетак нечег лепшег, тако недодирљивог и тако недокучивог…

Не могу више да слушам вести, не могу више да поднесем оно што чујем. Колико туге и боли, колико несрећних вести, да се човекова душа само узнемири. Слушам, и просто не могу да верујем. Кад год помислим да смо дотакли дно као људска врста, догоди се нешто што ме разувери и помери границе мог неверовања. Да ли свему томе постоји крај…

Дошло је време кад више ништа није свето, бар се мени тако чини. Убиства на све стране, тако ужасна и свирепа, да би се и продуценти и режисери најбољих хорор филмова постидели. Син убије оца, ћерка мајку, љубоморни момак се сурово обрачуна са бившом девојком, унук пребио старог деку, стару баку. Милост је давно напустила нас људе…

Што је, чини ми се, још трагичније, самоубиства на све стране. Немајући одговор на животне проблеме, многи подижу руку на себе. Уплашени од живота, заборављени, немајући храбрости да се суоче са новонасталим ситуацијама, мушкарци и жене различитих животних доби бирају, по њима, лакши начин да реше животну ситуацију. На жалост, све је више и младих, који, изгледа, не видећи сврху овог живота, желе по сваку цену да га напусте, убијајући се вешањем, скакањем са моста, испаљивањем метка у главу, не схватајући да тек тад настају проблеми чије ће последице одјекивати у вечности…

Људска цивилизација није никад била на већем, вишем техничком и научном нивоу. Просто запањују пробоји човека у области науке, медицине, уметности, спорту. Напретком у свим областима, човек би требао да буде срећнији, задовољнији. Али, да ли је заиста баш тако. Да, никад напреднији, а никад пуније луднице, болнице, никад више болесних, тужних, напуштених, никад више…

Разне врсте порока и разврата харају уснулим светом. Чини ми се да је настало доба како је описивао наш дивни владика охридски и жички, Николај Велимировић. Смејемо се поштењу, раду, врлини, разне врсте људи веома сумњивих моралних и људских квалитета постају идеали данашњице, чедност је устукнула пред развратом, памет пред глупошћу, рад пред лењошћу, чистота пред смрадом…

Има ли уопште наде, да ли је овај савршени склад и лепота који нас окружује тек пука случајност, да ли смо, задивљени и заљубљени, гледајући предивно звездано небо и залазак Сунца, некад себе упитали, како је све ово настало, Ко је све ово створио? Да ли мој живот има некакав смисао у овом свету бесмисла, или сам само један у низу случајева? Зашто морам умрети, и да ли после њега постоји нешто друго, или да уживам док могу? Да ли се препустити стихији која ме окружује, или се ипак вреди борити? Да ли ће се мој живот свести само на уклесана слова на хладном, беживотном гробу или ипак постоји нада? Да ли је мој живот само један трептај ока међу милијардама људи на овоме свету…

Многа су питања која задиру у људску душу, а која у данашњем устрепталом времену, добијају на значају. Покушаћу, не задирући дубоко у теологију, да одговорим на ова питања кроз конкретне животне ситуације. Нећу говорити о моди, нећете добити савете како да будете богати или како да се материјално обогатите, али се искрено надам, да ћете, ако ништа друго, добити мир и спокој у души…

Некада давно, чуо сам једну дивну мисао, која говори о томе како се богаташи веселе у граду, уживајући у лепотама овог света, док гробар седи сам на гробљу, и размишља ко ће бити следећи…

Надам се, волео бих, да макар неком од вас, који будете били са мном и читали ово, буде макар за тренутак лакше у искушењима која нас окружују…

Оставите одговор