Осуда и мржња…

Велики научници о Богу…
30. јул 2017.
Сетва и жетва…
31. јул 2017.

 

 

Осуда и мржња

 

Две речи, свака по пет слова…

Тако кратке, а тако дубоке, тако мале, а опет тако трагично велике…

Како је лако осудити, нарочито у данашње време. Свет у коме живи као да живи на постулатима осуђивања. Спремни смо све и сваког да осудимо, сваког тренутка, секунда. Више не постоје границе, него, чини ми се, наше осуђивање иде до лудила. Нема стрпљења, љубави, увек смо ми у „ праву“, не занима нас нико око нас, јер, Боже, па ми знамо најбоље и најбоље смо информисани. Али, да ли је заиста тако…

Док се пијанац једва придржава да не падне, или тужно седи на степенику, презриво пролазимо поред њега, још ако је подеран и неугодно мирише, трудимо се да га заобиђемо у што ширем луку. Али, да ли се питамо шта је у његовој души, које духовне немире лечи чашица, да ли је њему лако и да ли би он желео да се нађе на том месту? Просјак стоји усамљен у граду, али он је за нас „лузер“ у овој лудој транзицији. Да ли смо му пружили руку и на тренутак удаљили бол из његових очију? Да ли се некад запитамо и да ли људи огрезли у наркоманији, да ли оне воле или желе то, или их је вихор живота натерао на ту врсту лудила? Да ли их одбацити, или им пружити руку утехе, да ли над њиховим главама стоји Христос и чека кад ћемо и ми да приђемо? Дете у школи седи усамљено, ћути док се суза слива низ његово анђеоско лице, али није једно од најлепших и најбољих у разреду, треба га одбацити, али да ли има проблема у породици, да ли је гладан дошао, да ли га боли нешто…

Немамо исто мишљење са околином, са неким ближњим, али ми смо паметнији, знамо ми како то треба урадити. Спремни смо и да понизимо, повредимо, не занима нас други…

Толико боли око нас, толико несрећних људи и судбина, али осуда је оно чиме се ми бавимо. Да ли бар за тренутак одбацимо нашу гордост, станемо пред тог човека, пред то дете, и пружимо му наду и светлост на крају тунела? Да ли и они заслужују шансу у животу, да ли нас Христос управо и позива ка њима…

Каквим судом судимо, тако ће нам се и судити, указује Свето Писмо нашој савести. Да ли ћемо прихватити, или одбацити, ствар је слободе сваког човека. Али, једном ћемо и ми затворити очи, кренути пред нашег Творца, шта ли ћемо Му рећи, како се оправдати…

Желим да завршим примером из сопственог живота, јер све је ово, можда, и лепо написано, међутим тражи конкретну потврду. Хвала Богу, па сам је и сам доживео…

Пре двадесет и више година, радио сам и живео у једном малом градићу на југу моје прелепе земље Србије. Једном приликом, пријатељ ми се пожалио на нешто што га боли у животу, што му изједа душу. Уместо да се сажалим, оклеветао сам га пред другима, употребљавајући разне неадекватне речи, да мало користим еуфемизам. Насмејао сам се његовом болу, нанео бол његовој души…

Пар месеци касније, одлазим из тог малог града и започињем живот у једном другом граду. На њега сам готово и заборавио. У једном тренутку, и мени се дешава иста ствар као и њему! Шта сад? Да ли је то Божија освета? Наравно, требало ми је време да схватим, да је Бог веома милостив био према мени, препун љубави. Показао ми је како је било мом брату, какав је немир био у његовој души, разумео сам га и горко покајао због дела мојих, због мојих речи. Као и увек, Бог је после свега послао спокој и мир у моју душу, кроз лекцију коју сам научио, и разумео сам да чак ни та препрека није страшна у животу, јер ту је увек Христос поред нас, да нико од нас није безгрешан, али да када схватимо нечију муку, побеђујемо сами себе, нашу охолост, нашу гордост…

Нека вас све драги Бог чува…

Оставите одговор