Pismo davno napisano i on…

Još jedna laž…
8. maja 2020.
Pismo davno očekivano…
11. maja 2020.

Jednom, nekada davno…

Dok je još kretao grlom u jagode, dok su zore imale druge boje, a kiše nije primećivao…

Da, nekada davno, čuo je priču starih, dobrih mudrih ljudi… onih isti koji su se pripremali za svoj kraj, koji su svako jutro gledali u lica ljudi koje su voleli, i nestajali…

Da postoje dve vrste straha… da… jedan, iskonski kad se čovek plaši, jednostavno ga nešto udaljava od toga i njegovo biće drhti pred njim … i drugi…

Da, taj drugi, poseban… strah kad se još uvek plašiš, ali kad te i dalje priziva sebi, bez obzira na posledice… znaš da je jak, mnogo jači od tebe ali ne možeš da odoliš… kao na primer kad… vidiš Anđele u tihoj noći…

Smejao se, bio je mlad, lud, zanesen… pred sobom je imao gomilu želja koje je trebalo postaviti na životnom putu, da… sve je to bio lepo smislio, osim jedne… da život brzo prolazi…

Da se sve menja oko njega, da će ga izdati oni kojima je najviše verovao… da će se povući u sebe… biti jak zbog drugih, a u sebi uragani, vetrovi koji su lomili dušu…da, plakao je, kad ga niko nije video…

I tada, negde na pola puta između jave i sna… dok se pripremao za kraj još jednog tužnog dana u nizu…

Pojavila se ona… ni sam ne zna zašto, kako, gde… zbog čega…

Ničim izazvana, tiha, divna, vila u mračnoj noći… pitala ga je da razmene telefone… razmišljao je…

I učinio je to… da… iako možda nije svesno… jer je znao… ona ima njega… on ima nju… ali taj strah…uhhh…

Imala je predivan glas… volela je njegove šale… glupirao se, inspiracija je dolazila sa svih strana… večeri su prolazile jedna za drugim, postala je Galatea njegovih snova…

I ta noć… kad je čekao ispod starog, razgranog kestena… želeo je samo da je vidi, oseti, jednom zagrli…

Jednom je nekad… neko… rekao… zar je moguće ćutati… a toliko toga reći u jednom zagrljaju…

Ne, nije došla… pričala je kako je posle toga… toliko puta dolazila… plakala kod tog kestena… spominjala njegovo ime, ali njega nije bilo… bio je daleko… negde tamo daleko…

Bilo mu je teško… te noći kad je ostao bez nje…ali opet… ostao je… jer znate onaj strah… da, kad se plašite, a opet… nije mogao bez nje…

Dani su prolazili poput đerdana u nizu… prošlost je smenjivala sadašnjost… ovu opet paklena budućnost… vreme je igralo svoju ulogu… ali sreća je ipak bila tu… do jednog trenutka…

Lagao je… lagala je… plašili su se jedno drugog… da, da, onaj strah… koji ih je na kraju koštao… da ne vide anđele… ko je on…a tek ona… da li će se tek tako završiti, da li je kraj tu negde, iza krivine…

Želela je dodir bez dodira… hod bez susreta… usne bez poljupca… pogled bez viđenja…

Želela je…. dobila je… a imala je samo njega… rastočenog od udaraca života koji ga nisu mazili… sa svakom novom borom, sedom vlasi, sa kosom koja je nestajala i govorila da je mladost davno prošla…

Sa živcima koji su bili pri kraju… molio je da se smiri… da ostane…da će sve biti u redu… ne, nije verovala, a i zašto bi… prošlost je naučila drugačije… molio je da mu sačuva srce… da mu nije dobro…  ne, ostajala je pri svojoj odluci…

Više ga nije čula….odgovora na poruke više nije bilo…taj prokletnik, taj ženskaroš ko zna gde se smuca… za koga je pisala pesme, za kog je krala osećanja…ali ako, neka ga… proklet bio…smrad i bednik jedan…

Nije više mogla da izdrži… jednog dana pokušala je da stupi u kontakt sa njim… telefon je zvonio, i samo zvonio… odgovora nije bilo… prvi, drugi, treći put… u neko doba, zazvonio je njen telefon… on… drhtala je ali je bila i ljuta, nije htela da se javi… potom je stigla poruka… neko je pitao ko traži ovaj telefon… e, sad je dosta, pomisli u sebi… pozvaće ga i oteraće ga…

Na telefon se javio jedan mlađi glas, tužni… zbunila se… tražila je njega… u tom trenutku, odgovor koji je dobila… udario je tačno u grudi… njega više nije bilo… otputovao je…

Nestao sa ovog sveta… samo je jedne noći, bio tu, a potom… nikad više ništa o njemu… tražili su ga svuda… raspisana je bila poternica… pretražili su okolinu, usplahirenu reku… ne, njega nigde nije bilo…

Plakala je… rekla je da njegova koleginica, predstavila se… tužni dečiji glas… samo je rekao… da njenog tate više nema…

Sahranili su sanduk bez tela… nemi grob je čuvao svoju tajnu…ne, nije moglo tek tako da se završi… skupila je hrabrosti, došla u mesto gde je živeo… tužni prosjak joj je pružio ruku, tiho se sagla i pomazila ga po glavi…ostavila je i više nego što je morala… Bog neka te čuva…setila se da joj je isto tako… nekad, neko… govorio…

Pogledala ga je suznih očiju… pitala ga za groblje… podigao je svoje umorne oči… i pokazao ga… dok je kretala, nežno je uhvatio za ruku… Sine, nemoj plakati… sve je u redu… On je tu negde blizu tebe… samo veruj…

Osetila je neki strah… iskonski… ali strah koji je privlačio… sećate se sa početka priče… zar ne…

Gledala je u pravcu groblja, duboko udahnula, i okrenula se da se zahvali prosjaku… njega nije bilo nigde…Bože… u srcu je nešto zaigralo… ko je to bio sa njom…

Ušla je tiho… neki novi klinci, gurali su loptu… pokazali su joj grob… koji je bio prazan… stala je ispred njega…pogledala sliku…uhhh… ona njegova, bela košulja sa preplanulim telom… tu je najviše volela…

Ruža u ruci… spušta se na grob… okrenula se da je niko ne vidi… a potom zagrlila hladni spomenik… plakala je… počela je kiša… nije marila… srce je bolelo…hvatala se za grudi…da li će se onesvestiti… ne, ona mora ostati pribrana…

Sela je na klupu da se malo odmori… prišla je jedna žena… bila je prelepa… i jedna mlađa devojka…stali su ispred njegovog groba… da, to je ćerka…klekla je…zaplakala… i dozivala tatu…zašto je otišao od nje…

Žena je ćutala…držala se…bilo joj je loše… šta da uradi… prišla je i ponudila joj pomoć… tihim glasom… odgovorila je da je sve u redu…u grlu se steglo…ne, nije mogla tek tako… prišla je i institiktivno zagrlila devojku koja je plakala… tešila je… gledala njene suzne oči…znate li… počinjala je… ja sam bila njegova Princeza… Malena…

Ćutala je… nešto se čudno dešavalo… grudi su sve jače i jače stezale… ali unutrašnji glas je govorio… da će sve biti u redu…

Nikad više nije otišla na grob… godine, decenije su prolazile… volela je molitvu, možda zbog njega…

Jednog dana… našla se u jednom čudnom društvu…pričali su o manastirima i svetim mestima… jedan od njih je pričao o čudesnoj Svetoj Gori… kako je lepo… ali je najlepše bilo videti jednog pustinjaka… za kog ne znaju ni ko je… ni šta je…ne, nije bio u manastiru…pocepan, odrpan, asketski ispijen…ali u očima se videla neka odlučnost…dok je hitao ka svojim liticama… tiho bi ih prekrstio… i dok je odlazio… molio ih je da pozdrave nekog… ali najinteresantnije… setila se, jedno od tih imena bilo je ime njegove ćerke… drugo žene… i treće ime… NJENO…

Stresla se… ponovo taj strah… koji je nekad davno… sa nekim upoznala…da li je to on… da li je on sad i dalje čuva… kako je nekad, davno… obećao…

Plakala je te noci… osetila je da je neko prisutan, da nekog ima…stresla se… ovaj njen je spavao pored nje… dete u drugoj sobi… ali još neko je bio tu…ustala je… mesečina… grad pust, nigde nikog… ali…Grana starog hrasta se pomerila…NEEEE… neko je bio ispod hrasta…raširio je ruke…poslao je jedan poljubac u noći…tiho se prekrstio…i nestao…Da li je to kraj… pa videćemo… čovek sam sebi kroji sudbinu…. šta li se skriva iza sudbine ovo dvoje ljudi…

U nekom nastavku…ko to zna…

M.F…..I.V….S.V….

Comments are closed.