POST NUBILA PHOEBUS…

Sećam se, bilo je leto prošloga veka,

Plakao sam za njom, dok je tiho odlazila,

Bio sam tad mlad, u meni snaga neka,

Bejah na kolenima, ali je duša u meni jačala…

Stojim i sad, pred praznom svojom dušom,

Još jedan rastanak što mi dušu kida,

Neka, i treba tako, kad se igram sa Bogom,

Zašto nisam otišao, dok je bilo prilika…

Sad očaj u srcu skrivam osmehom svojim,

Smejem se glasno,  a tako bih plakao tužno,

Otišla je zauvek, sa svim snovima mojim,

Bol u grudima me stiska snažno…

Zašto se tako igram sa sobom i drugima,

Večita tema, tokom čitavog života mog,

Plaćam greh svoj, u kolu sa crnim anđelima,

Pogled se gubi put Neba beskrajnog…

Nikad neću videti te oči što suze liju,

Osetiti dodir njene mekane, male ruke,

Uzalud titraji srca što skriveno biju,

Stojim na sopstvenoj Golgoti, moje su muke…

Sve će to proći, vreme leči sve,

Zaborav će prekriti planine i doline puste,

Čak i tihe, skrivene ulične kestenove,

Glava me boli, neka bolovi popuste…

Sve će to proći, kanap života se sastavlja,

Ali neće biti kao pre, čvor na njemu ostaje,

Molim se, da mi se Lik taj više u snu ne javlja,

Noć, po noć, u sećanju dodir ostaje…