Ljubav…

Ljubav, ta ljubav…

Jedna reč, pet slova. Reč zbog koje su carstva padala, gubile se glave, umiralo, stradalo. Reč koja ne poznaje granice, nacije, vere, boju kože…Stojim pred praznim papirom, dok mi drhti ruka, a oko skriva suzu. Otišla si jednog jutra, bez pozdrava, bez poslednjeg  „ zbogom“. Vrata sobe su zatvorena, sam sam, dok me uspomene na tebe zapljuskuju poput bujice. Setio sam se prvog poljupca, tvog pogleda u kome se Svemir poigravao zvezdama, ruka u ruci. Kažu mi, onako u prolazu, da si još uvek sama. Da tiho hodiš usnulim ulicama, kojima lutaš poput mornara bez broda. Zašto, zašto, si otišla, da li si se uplašila naših snova, naših usnulih zvezda na nebu. Koliko bih ti toga rekao, ali ne, ne ide. Ruka izdaje, srce prestaje, razum napušta. Hteo sam da ti dam svoje snove, da me vodiš kroz iskušenja ove doline suza, ali ne, ti si izabrala rastanak, moju bol. Poklanjala si, ali si krala, nestaje mladost kroz škrto Sunce, tebe neće biti. Ne, ne mogu….Ne mogu ti reći „ Volim te“… ne mogu reći „ Vrati se…“…

Ne mogu, jer ne želim, neću. Zbogom, shvatićeš jednog dana šta si izgubila, jedan osmeh, jedan život, jedan drhtaj srca u noći, ali biće kasno kasno za sve…Uzimam papir, gužvam ga. Nestaje poslednji deo tebe, ne, ne želim da te pismo  u noći podseća na mene. Ostaje jedno pismo koje nije poslato, dok dugo gore svetla velegrada. Gradi sebi svoju Galateju, propali Pigmalionu života moga. Idi, i ne vraćaj se, idi stazom trnja sama…

Zbogom…