Makar ovaj tren…

Samo jedan tren….

Noć je tiha, mirna…
Reklo bi se, idealna, sa prelepim zvezdama na nebu, u kojim vidim tvoje oči…
Ponekad se zapitam, često se zapitam…
Ko si mi ti, šta si mi ti… Neko u prolazu, sena koja nestaje, ili ipak…
Nešto više, dublje… Jače, intimnije…
Da…
Sedim, ćutim, razmišljam… gde si sad ti…ko te skriva od radoznalih pogleda…
Sedim, ćutim, gledam tvoj osmeh… Ta, taj osmeh koji mi je dušu uzeo, srce razorio…
Šta li radiš sad, u ovom trenutku… Misliš li na njega… ili… na mene…
Ma, ko sam ti ja u stvari… Neko tako prolazan, sa istrzanim, bledim farmerkama…
Obavijaju me zidovi tame… da li možda i tuge… da li oni znaju moju tajnu, pitam se…
Da, samo tako dođeš mi u san…tiho, nečujno… proletiš kroz moje snove poput vetra…
A znaš li da sam sinoć bio pored tebe… da sam te milovao dok si umorne oči sklapala…
Jesi li osetila ono, nešto posebno, nešto u srcu što te tako… tako… tako obuzima…
Pomilovao sam te, nasmejala si se… da, gledao sam tvoje lepo lice… bio sam srećan…
Da, nećeš biti sa mnom… nikada, ali… daj mi da te bar na tren volim…
Znaš ono… kad te podigne nešto u visine… do neba, visoko…
Gde misli prestaju… gde snovi postaju java, gde se gubi granica izmedju neba…i tla…
Da, voleću te ovaj tren… makar ovaj tren…tiho, nečujno, voleću te i ući u tvoje srce…
Znam, volećeš i ti mene… makar ovaj tren….