Suze jednog psa…

Večeras, dok je umorno nebo nada mnom plakalo,

Sreo sam njega, usamljenog, pogleda tužnog,

Skrivao se od kiše, srce mi je zaplakalo,

Gledao me je iskreno, ne pogleda lažnog…

Pogledah bolje, duša mi se sledi,

Noge je njegove surovo prebio neko,

Oh, Gospode, kad nam se susreše pogledi,

Poželeh u trenutku da sam negde daleko…

Tiho je svoju glavu primakao meni,

Ruka je sama krenula ka dražesnom biću,

U meni krenuše bolovi bezimeni,

Raspeće zaplaka na malenom krstiću…

Želeo je samo malo ljubavi nečije,

Da ga neko pomazi, lepu reč uputi,

Ta ljubav iskrena, poput ljubavi dečije,

Da li će od mene neku lep reč čuti…

Ćutao sam samo, sklopio sam oči,

Plakao dugo, dok je kiša skrivala suze,

Koliko će on još dugo, živeti moći,

Bol mi stiska grudi, dah mi se oduze…

Naslonio je glavu na umorne ruke moje,

Tiho je plakao, video sam bol njegov,

Podsetio me na one besmrtne heroje,

Gospode, izli na njega Svoj blagoslov…

Setih se, kakvi smo postali mi to ljudi,

Čast mi je kad bi neko rekao da sam pseto,

Ne, postali smo skloni kletvi, I svakoj osudi,

Bol sve vise steže grudi, postaje napeto…

Plakao sam, dok sam gledao njegovu siluetu,

Kako užurbano puzi na dve noge zdrave,

Želeći da stigne mene, da oseti ponovo sreću,

U njegovoj duši, sami andjeli borave…