Недосањани снови… ( део из романа)

И ове ноћи…
29. децембар 2019.
Samo odlazi…
13. јануар 2020.

У том тренутку, телефон је зазвонио. Он…

  • Ја сам, стигао сам…- глас му је био препун наде.
  • Па где сад, зашто ниси могао раније, не могу сад, само што сам се туширала, а он је поред мене…- лагала је.
  • Немој то да ми радиш, молим те, није ми добро…- молио је.
  • Не, опрости, заиста не могу, плашим се, не могу да изађем, плашим се…- кренула је суза из ока.
  • Остављаш ми душу тако црну после свега, добро…кад не желиш ни поглед да ми даш…- осећала се горчина у његовом гласу.
  • Опрости, молим те, опрости…- стиснула је зубе, није могла више. Кренула је ка прозору, зауставила се и тражила га погледом. Да ли је то он, тамо, у сенци кестена…
  • Нека, у реду је, нисам ја боље ни заслужио. Дођем, направим од себе будалу а ти тако, ма нема везе, заслужио сам…- да ли је и у његовом гласу осећала бол.
  • Знаш да бих ја то урадила, молим те, опрости, ево, ја ћу…- да, то је он, у сенци кестена, не, није могла да види његове лице од ноћи и кише, али некако је осећала његово присуство.
  • Пусти, заборави. Збогом…- прекинуо је везу.

Неко се тихо удаљавао од уснулог дрвета, киша се сливала низ његову силуету. Ишао је погнуте главе, сам, као да се ухватио за главу. У једном тренутку, окренуо је главу и погледао према њеној згради. Да ли је види, питала се у себи, брзо се склонила са прозора. Стајао је неколико тренутака, а потом се окренуо и пошао уморним кораком. Зашто је то урадила, зашто, где ће јој душа, задржавала је сузу, гушила се. Сад би тако вриснула да је могла, зашто није дошла бар до прозора, то је могла да уради. А сад је крај дошао свему…

Comments are closed.