Да, дуга је ноћ…

Да, ноћ је пред њим, једна дуга, дуга ноћ…

Да, а где си ти, негде тамо далеко, негде где обриси спајају два народа, два света, две вере…

Зашто је морао да те упозна, почиње да се пита… Зашто… Зар не би било лакше другачије…

Да није чуо твој звонки глас, смех, да није видео твоје очи…

Знаш ли колико је мислио на тебе у ноћима препуним туге, препуним бола, ко си ти, за Бога милога, ко…

Зашто ниси отишла раније, зашто, требала си… Колико бола је остало између вас…

Знала си раније, да, добро си знала, не, није он за тебе, не, није он за твоје очи, за твоје боли… Не…

Шта си тражила од њега, шта… Бекство од стварности, тихи вапај прошлости, дах будућности…

Знала си добро да су га ветрови живота сломили, да је барка која нема своју луку, морнар без брода, коме је требала његова гитара без жица, његово уморно лице, песма без боема, човек са којим сутра нема…

То је нека ватра која те вукла, тај пламен који је буктао, који још тиња у теби…

Али, једном када одеш, немој га виш` чекати, немој со доливати на ране старе…

Да, пратићеш га можда, ту негде, тихо, иза угла, можда ће ти и осмех измамити, осетићеш мирис његових усана на себи, да, можда…

Као кад си одлазила, кад ти је  „ фалио“, да ли ћеш се можда некад вратити, осетити мирис једног малог града, сетити се осмеха једне вечери…

Да, и даље ће сањати тебе, да, мислиће на тај један додир без додира, осмех без уздаха, мисао без двоумљења…

Да…волиш та…негде дубоко, скривено….да, зна он, то је срце…. Ко је још могао срцу…. Рећи шта да ради…

Можда… Можда му се и јавиш…. Да, али знаш да је то лаж… Заборавићеш га… Ма, ко је уопште он био у твом животу…. Зашто би желела поново његов осмех…. Његову бол… Шта ће ти то…

Кажу… Неки… Да је ракија Божја промисао… Да људима буде лакше… Да… Можда јесте… Можда није… Господ ће знати…

Да… Написаћеш писмо… Или можда нећеш… Не, није он то заслужио… Ма, да ли знаш уопште, ко је он… Који је тај крик у ноћи који га плаши… Који га тера напред и кад сви стану… Кад мора напред, и кад сви стану… Да ли је то опроштај…

Кажу… да је умро… Да је нестао… Да га нема…Да…можда је и тако… Да ли ћеш ти то знати… Да не ммисли на тебе… Да ли на сваком лицу тражи очи твоје… Да си још си све његово… Да… Кажу, то се зове… Лудило…

Али… Једно знај…Кад наиђеш на његов знак… Знашкоји је то… Испред тебе је… Насмејаћеш се тихо у себи… Тихо, да нико не зна… И знаћеш… Да негде, тамо далеко… У скривеним тајнама овог света… И он постоји… Чека те… Макар на крају… Да те још више… Жели…

И знај, кад он очи затвори… Знај, да му је да те више не воли… Јер зна… Да си често… Крај прозора сама… И да га чекаш… Али знај… Једног дана…. Кад се најмање будеш надала.,… биће под твојим прозором… само ће те погледати… Упутити осмех… И отићи…

Знај, да те још увек воли… Онај са …. три…

Да… Воли те онај…. Који каже… Да још си увек сама… У овом свету…

Да… воли те…