У мени воде узнемирене,
Ломе ми душу давно сломљену,
Изгубљене давно неке очи снене,
Сузе поју молитву Давидову покајну…
Иде служба, мисли се роје,
Старе ране у мени се множе,
Моје сенке, мене се боје,
Сетим се ње, помози јој, Боже…
Гледам, демон преда мном стоји,
Остали се кезе, ка Вечном понору ме вуку,
Срце уздрхтало, а душа се боји,
Све теже стају на моју муку…
Стојим пред иконом, не могу више,
Испред мене, непознати Божји путеви,
И сад се понекад сетим пролећне кише,
Заувек нестали неки недосањани снови…