Рекла је…

Ноћна светиљка баца своје зраке низ друм,

Шетам замишљено улицама града,

Спрема се олуја, поглед се пружа на један хум,

Нико се није вратио одатле до сада…

Рекла је, ово речи саме иду ка теби,

Доносиш ми мир у усплахиреној души,

Веровао нисам, да ће ме само продати,

Играо сам дату улогу, као мали чауши…

Рекла је, носим те скривеног у себи,

Дубоко, на местима само мени знаним,

Поверовах у лаж, упитах се, шта је теби,

Играла је перфидно осећањима тананим…

Рекла је, ово су песме теби посвећене,

У њима је моје дубоко Ја које кријем,

Веровао сам у неке туге наслућене,

Сад нема везе, последњу битку бијем…

Рекла је, ма шта све није лагала,

Ја, глупо мушко, падох на проклете сузе,

Само је отишла, тихо, без кајања,

Тиха ме патња сад у телу обузе…

Не, не мрзим је, зар је то битно на крају,

Није знала да се на Вечни Починак спремам,

Остаће моје песме, да  се некад  цитирају,

Ох, моји сни, долази време… да вечно задремам…