Jesen…Ti…Ja…

Jesen…

To mirisno..prelepo…doba…

Budna sanjam bogate vinograde…

Te široke , šarene livade

I Sunce negde u daljini

Kako lagano klizi iza brda…

Sanjam kako trčim ka Suncu

Hvatajuci poslednje tople zrake

Pre no sto ih od mene

Ukrade hladnoća tmine…

Senka sumraka me uporno prati

Postaje sve duža,

polako plašeci me mraka…

Trgnem se, zamahnem glavom..

Ne…to je samo san

Dok zamišljena lutam

krivudavim putevima svog sećanja…

Slušam stare pesme…

Podsecaju me na lepe dane…

Na dane koji su prošli

Ostavljajući neizbrisiv trag u meni…

Pomalo me plaše ta bezbrizna vremena

Kada sam kao devojčurak

u oku Skrivala zmaja

I bila sigurna u bogazu

Koji vodi do Raja..

Plaše me nadolazeća vremena

Ta nesigurna, prepuna problema …

Opet se vraćam u dane…

Sećanja na moju majku

Koja me je Ispraćala

kao studenta

Na putu koji vodi

Kroz života bajku…

Sad sve manje svoja

Ulazim u putanju Sunca

I u ostacima srca Tražim

spas U vodi Jovana Krstitelja.

Vreme čeka novo radjanje…

I zato ne želim da slušam

Stare pesme

Koje nas dele…

Ipak, poslušaj jednu za mene

I ako ti od sna

Napravim bajku

I dodirnem te…

Zaplovi tom iluzijom

I ne dozvoli jutru

Da nas razdvoji … Nikad…