Воз живота…

Не брини се…
28. август 2019.
Жена Сунчевог заласка…
31. август 2019.

Живот је овај попут вожње возом,

Толико станица, туге, боли,

Сви под стресом, неком психозом,

Већина те мрзи, понеко и воли…

На некој од станица тихо си ушао,

Упознаш мајку и оца свога,

Да ли си у овај свет добродошао,

Нико и не зна, до самога Бога…

Помислиш, заувек ћеш са вољенима путовати,

На некој од станица они ће сићи,

Мораћеш даље са болом наставити,

Једном ће и твоја станица стићи…

Неки ће отићи без последњег збогом,

Оставити у души огромну празнину,

Не бој се, кренули су за својим Богом,

Тихо се помоли, док крећеш у тмину…

Једном ће и вољена твоја кренути,

Реци да је волиш свакога дана,

Грли је, чувај, немој после чезнути,

Зашто је многе ноћи провела сама…

Биће то путовање пуно састанака,

Који се памте читавог живота,

Биће и много тужних растанака,

Не пребива у овом свету само лепота…

На једној од станица карта ће истећи,

Велика је загонетка, где ће то бити,

Воз ће стати, ти кренути стрепећи,

Каквог ће пријатеља тада добити…

Зато, покушај од себе што боље дати,

Пусти, опрости, на добро се покрени,

Буди онај на ког ће се други угледати,

Нека твоје име сија, и кад воз даље настави…

Comments are closed.