Прошле су године…

Један крај…
29. јун 2019.
Гледам по гробљу…
4. август 2019.

Тог дана се вратио у свој родни град,

Да спаси себе што се спасти може,

У себи је осећао тежину, духовну глад,

Како је тешко, помози ми Боже…

Улицом се кретао кораком тешким,

Сећања навиру, да ли ће издржати,

Како сад да се носи са поносом мушким,

Што је желео у животу, мора и платити…

На месту где је љубио њене усне снене,

Срео је прву љубав, води ћерку за руку,

Срце се стегло, падају завесе гвоздене,

Шта да каже сад, какву носи поруку…

Боже, како личи на њу, пролете мисао,

Једно поред другог, пар корака их дели,

Ноге клецају, целим телом се тресао,

Господе, где си, куд нестадоше анђели…

Сузе су се низале попут ђердана,

Била је тако лепа, као на растанку,

Не, готов је, душа је трошна, искидана,

Живот је наметнуо скривену лозинку…

Тада је заувек нестао, умро део њега,

Имао је све, није имао ништа,

Постао је Сизиф на усамљеном брегу,

Угашена светла, задимљена скровишта…

Comments are closed.