Један крај…

Осећам, нестајем  тихо из молитви твојих,

Одлази доба нежности и Раја,

Осећам, слутим, нестаје оних осмеха мојих,

Иза угла се скрива призвук једног краја…

Коноп кад се прекине, може се наставити,

Може да служи, али чвор на њему остаје,

Немој се мучити, боље је све оставити,

Морам да одем, не желим твоје дрхтаје…

Чему се претварати да ће све бити као некад,

Очекивати позив, поруку, утешну реч,

Можда ме се и сетиш, у пролазу, понекад,

Судија свира крај, готов је овај животни меч…

Други ти сад у ноћи уздахе краде,

Другоме причаш своје животне приче,

Осећања нестају, срца се у нама хладе,

Кроз мене пролазе само тужне илузије…

Идем, Малена, спремам срце за ситне сате,

У даљини ме чека анђела непознатих песма,

Заборављамо некад  давне, завете дате,

На тајном месту, само нека тајна писма…

И једна ружа, црвена попут моје крви,

Негде дубоко, да нико не зна за њу,

Не дај се, нисам ни последњи, ни први,

Код старог Адија, понекад, осети неку чежњу…