Успомене једног човека…

Седим на клупи, сам у парку,

Гледам подивљалу страст природе,

Немирни Дунав у вечном току,

У мени неке уздахе маме…

Успомене изнад мене као птице у лету,

Да ли ћу успети неку да сакријем,

Питам се, шта још тражим у овом свету,

Још једну битку сам са собом бијем…

Утвара ме гледа, кези ми се у ноћи,

Отвара своју чељуст, жели да ме прогута,

Морам бити храбар, и ово ће проћи,

Само да ми душа по тами не лута…

Успомене моје, моји снови давни,

Крените ка прошлости што иза мене стоји,

Оставите мене, нестали су они дани славни,

Нестало је чежње, нестали хероји…

Седим на клупи, гледам уморне планине,

Успомене моје, моји снови давни,

Остаје у души тек понешто горчине,

Стари воз ка Вечности ће кренути…