Љубав једног човека…

Уморан од пружања прилика, уморан од таласа овог живота,

Уморан од гледања кроз прсте, кад сузе само траг оставе,

Није могао да крене даље, на видику је била само нова Голгота,

Дошао је крај, сломило се све у њему, нестало је старе славе…

Борио се попут рањеног вука, да у животу створи бољи пут,

Борио се да туга овог света, не уклони последњи осмех са лица,

Појавила си се у његовом животу, у даљини се чуо птица цвркут,

Залазак сунца добија свој смисао, готово је, није више луталица…

Волео је јесен због тебе, због твоје косе боје увелог листа,

Кад се сломи дан, твоје име је почивало на његовим уснама,

Давао је сваки део свог бића, због тебе је постао алтруиста,

Кад би знала колико му недостаје твој додир у тамним ноћима…

Није битно где си ти сад, а где је он, само у души светло не гаси,

Не затварај врата твоје собе, ослушни само кораке сата старог,

Погледај у своје срце дубоко, полако крени ка твојој тераси,

Са његовим именом на уснама, дочекај рађање јутра новог…

Ти си Галатеја коју је тако дуго желео, тражио, попут анђела чувара,

Вечерас ће дунути у ветар, да ветар понесе крик једне љубави,

Кренуће ка једним сненим уснама, путем уснулих  булевара,

У себи тихо се помоли, јер те он тако искрено воли…