Moја Звездо у ноћи…

Моја Звездо, ти , која на небеским висинама бди,

Да ли знаш кад сви оду, кад те сви забораве,

Кад те и сенка твоја, једина, која над тобом вечито лебди,

Нестане у ноћи попут усахле, тужне траве…

Некако се трудиш да ти прође дан, да некако преживиш,

Потом сви желе да се врате, да се вратиш стара ти,

Питају се, да ли је то стварно ти, како у овим временима живиш,

Увек си за све крива, неће твој бол у очима видети…

Знај, да негде далеко, у неким пустим, успаваним улицама,

Тамо где те води твоја суза док се низ лице полако слива,

Чека један стари Месец, са својим заборављеним гласницима,

Немој бити уплашена, снена, не буди бојажљива…

Биће тамо, негде,   на месту где љубав своја крила тихо склапа,

Не дај више да ломе твоје, већ давно сањане снове,

Тамо где ћеш бити срећна, где богатство твоје рђа не поткопа,

Дођи, и уђи у једно срце, узми душу, покупи његове благослове…