Сутра ћеш Ме се сетити…

Јутарњи зраци се пробијају ка твом  сненом оку,

Устао си, погледао себе,  заборавио да се помолиш,

Одлутао си мислима, ниси се окренуо ка своме Истоку,

Мисао је кренула далеко, заборавио си да Ми се захвалиш…

Кренуо си уморним кораком пустим, опраним  улицама,

Зашто ми ниси поверио своје снове, своје бриге,

Кренуо си, заједно са својим сталним недоумицама,

Докле ћеш стићи, заборавио си да ти дам Своје снаге…

Срео си своје пријатеље старе, срео си али мене ниси,

Залазак Сунца је тако диван, коме би требало захвалити на лепоти,

Да ли си некад помислио, Ко ти даје мудрост, Ко ти даје мисли,

Да ли знаш коме би требало захвалити на толикој доброти…

Уморан од свега, кренуо си ка вечерњем починку,

Да ли ћеш ме замолити да те чувам, или ћеш Ме заборавити,

Да ли ћеш некад схватити, да само следиш тужну епигонку,

Нема везе, знам, сутра ћеш ме се вероватно сетити…