Понекад у самоћи…

Понекад, у самоћи, док је бескрајну  тишину прекидала сузама,

Желела  је само да га додирне, да чује његов промукли глас,

Док га је тражила у собама сећања, међу уморним брезама,

Желела је да сруши границе, да све нестане за један час…

Једна суза клизила је низ образ, и на усни њеној стала,

У њој се скупила сва туга, све њене велике боли,

Та суза, толико велика у ноћи, а опет  тако врела и мала,

Да, само та мала суза, говорила је колико је она знала да воли…

Боље да се није ни догодило, да си прећутала што ти је срце крило,

Не, не враћај се више на старо, и тишину своју не квари,

Неко има прошлост, неко будућност, остави онако како је било,

Остани своја краљица, само своја, краљица изгубљених ствари…

Живиш свој живот због других, у себи понављаш да ти је свеједно,

Знаш да немаш права, али ипак ти нико не може одузети снове,

Нема више младости, отишла је, све је било тако невино и чедно,

У сновима имаћеш све, чувај то за себе, не дај то никоме…