Тишина у ноћи…

Тишина, да, та тишина, да ли је осећаш у овој недокучивој тами,

Сањаш ли моје очи, жалосне, снене,  док те у тами тихо посматрају,

Да ли у тишини осећаш, да смо негде загрљени сетни, сасвим сами,

Ти тренуци који те окружују, да ли би желала да заувек потрају…

Тишина, та тишина, где те волим док ме ти својом тугом храниш,

Да ли сањаш моје усне,  које те буде, тамо где престају недосањани сни,

Док ти пружам усахле руке, жеља ти је само да ми срце раниш,

Да ли у тишини препознајеш љубав, желиш ли да ми задајеш нове боли…

Тишина, та тишина, док се сузе рађају, попут кише, на образу твом,

Да ли осећаш да ти клизим низ лице, да ти умирем на уснама,

Пусти ме, да ову последњу ноћ проведем тугујућ` над животом,

Последњу пару циганима дајем, док се затвара друмска кафана….

Тишина, та тишина, да ли опрашташ мојим очима што те погледом траже,

Осећаш ли срце моје које напето бије у грудима, док ка вечном сну креће,

Пружам руку, речи неме, чекају ме последње, бесмртне страже,

Само ће светлост допирати из старе собе, светлост старе, воштане свеће…

Тишина, та тишина, која ће бити уз мене кад смрт крене ка последњој станици,

Не, немој плакати, само стисни усне, нека у тишини на њима моје име влада,

Тихо, у тишини, Господу се помоли, без речи, у себи, на маленој иконици,

Не дозволи срцу да у њему туга влада, волим ме, нека љубав заувек превлада…