Не знаш, једина моја…

Љубав је кад…
1. јул 2018.
Хотел Калифорнија…
24. јул 2018.

Не знаш, једина моја, можда и не желиш да знаш,

Да дан није дан, ако у облацима не пронађем обрис твог лица,

Да ли у крику мом, у мом болу можеш на трен да спознаш,

Како у пролазницима случајним, тражим тебе у низу улица…

 

Не знаш, једина моја, да сунце не греје кад помислим да нисам твој,

Да ми срце тако јако задрхти, при самој помисли на твоје име,

Да ли сам сам, или се налазим на стражи где влада вечни спокој,

Тамо где нестају осеке тамне, тамо где почивају вечне плиме…

 

Да ли би волела да знаш, како желим у наручју свом скромном,

Да те сакријем у себи, као што шума кошуту крије,

Да ли ћеш видети мене у свету овом, у овом вилајету тамном,

Да ли ћеш икад осетити уздах мој, срце моје што за тебе бије…

 

 

Не знаш, једина моја, за мисао која само која ка теби лети,

Буди ми она због којег ће овај луди свет у секунди стати,

Не, немој од мене отићи, немој ме заувек од себе одузети,

Без тебе ће мој живот, само јесењи лист увенули постати…

 

Не знаш, једина моја, да само за те живим, за те постојим,

Да сам у тренутку Вечности застао да ти скинем сузу са образа,

Да, то сам ја, што на заласку живота, пред тобом клонуло стојим,

Буди моја снага, док на пучини страха, тражим себи излаза…

 

Не знаш, јер можда и не желиш да знаш,

Ти си негде далеко, тамо далеко где љубав настаје,

Покушај у речим мојим себе да нађеш, препознаш,

Док се ка теби један човек даје…

Оставите одговор