Дај јој љубав у ноћи…

Шта  је то са њом, више се не види осмех на лицу,

Поглед јој је замишљен, тих, отишао је тако далеко,

Глас се губи, нестаје у оку, кроз јутарњу измаглицу,

Има ли руке око себе, хоће ли јој пружити неко…

Сломио је живот, они којима је највише веровала,

Дани у низу, без броја, сваки јој је исти,

Давала је срце сваком, и кад то није требала,

Ко ће сад Пакао из њене младе душе да почисти…

Ноћи је проводила у сузама, престала се лажно смејати,

Није више била срећна, све је боли, душа највише,

Хоће ли неко у сутону тихом, осмех и њој тужној дати,

Хоће ли уклонити бол у телу, склонити те уморне кише…

Нада је напустила, да ће још некад летети ка звездама,

Долина суза је научила,  да једном мора престане праштати,

Да ли ће моћи да се још бори са поноћним хордама,

Знаће она и даље опраштати, ма колико је повредили…

Сама у ноћи, сама, без икога, са сузама у очима,

Сама је у ноћи, пружи јој руку, нема никога,

Немој јој давати лаж, доста је, опчини је чарима,

Доста јој је животних кукавица, дај јој човека јуначкога…

Који ће је волети, желети, и кад Сунце на починак оде,

Грејати је у тамној ноћи, нека јој очи постану сјајније,

Пружи јој осмех у души, ватру, не жели она више антиподе,

Нека у њој, кад те види, поново уморно срце добује, бије…