Кажу ми људи…

Кажу људи стани, причекај, немој волети,

Пази шта радиш, немој тако живети,

Кажу, немој тако, остави, може болети,

Да, немој ни живети, кад мораш умрети…

Неко чека цео свој живот да би схватио сврху постојања,

Моја потрага је завршена кад угледах осмех твој,

Твоје усне снене, путене, које бих љубио без кајања,

Да ли ћеш чути у тамној ноћи вапај љубави мој…

Али, знам, на твојим уснама, мог имена нема,

Пут до твог нежног срца је пречица до Пакла,

На пољу живота остаје само једна успомена,

Оне ноћи кад си моје осећаје, попут струне, дотакла…

Већ сам на крају снага, док нови рађа се дан,

Страхујем од љубави која се у Вечност протеже,

Да ли је то пуста јава, или само један диван сан,

У грудима ми је тешко, нешто ме стеже…

Да ли ћу некад дотаћи твоју руку, да те видим,

Ти си моја песма, која ка теби лети као птица ка југу,

Страховао бих од претеране среће, да те не изгубим,

Склонићу поглед, да не видиш моју тугу…

Остаћу заувек твој, постаћу твоја суза,

Рођена у твом срцу, што станује у твом оку,

На образу ћу твом остати, бићу пут без излаза,

Твој одраз у звездама, у свакоме стаклу…