Да, знаш да волиш…

Понекад, кад  у ноћи питање стиже питање,

Погледаш себе дубоко, и питаш се да ли још увек волиш,

Док се мисли роје главом, кад чекаш ново свитање,

Да ли можеш, кад је тешко, судбини да подвалиш…

Да, знаш да волиш, кад јутром угледаш њено лице,

Кад видиш нову бору, и знаш да је још увек лепа,

Кад на крају пута, где нас чекају нејасне измаглице,

Схватиш да је љубав једино битна, не похлепа…

Да, знаш да волиш, кад погледаш у њене очи, дубоко,

Видиш у њима себе, видиш зашто је живот битан,

Схватиш да једино њу волиш, желиш, тако жарко,

Тако искрено, као поток бистар, а не прљав, мутан…

Да, знаш да је волиш, кад скинеш са образа сузу,

Загрлиш је тихо, привијеш уз своје груди, ћутиш,

Твом животу, тако суморном, направила је метаморфозу,

Са неким да делиш ноћи, у зору са зором да се будиш…

Да, знаш да је  волиш, кад јој ноћу  покажеш звезду у Вечности,

Тихо јој спустиш пољубац на усне, и кажеш тихо „ Волим те“,

Уморној души која воли, тама се неће никад клањати,

Знаш да је неко поред тебе, кад Господ благослови те…

Да, знаш да волиш…