Погледи у пролазу…

Запитам себе у ноћима тамним, хладним,

Зашто изнова страхујем од претеране среће,

Да ли се плашим, да те не изгубим потезом изненадним,

Да ниси само неко привиђење, одсјај догореле свеће…

Ох, како бих волео у својој жељи жаркој, тако страсно,

Да ми се докаже да она права љубав заиста постоји,

Да се заискри око срца, она искра, тако прекрасно,

Да ме драги Господ правом љубављу удостоји…

Оног трена, кад су нам се погледи у пролазу срели,

У свемиру је нешто одјекнуло, тако је прострујало,

Још ме сећају на тај дан, твоји образи тако врели,

Судбина се плашила те откривене жеље, живот је бујао…

Звезде су чудно сјале на небеском своду,

Месец се пробудио, све је на трен стало,

То нисам био ја, све је личило мом антиподу,

Од скривене жеље, моје тело је дрхтало…

Тај тренутак остао је записан у нама, заувек,

Судбина нас је записала у књизи највећих љубави,

Свом прошлом животу, у теби сам нашао лек,

Дошао је мој Анђео да ме из понора извади…