Једној жени…

Једне ноћи, киша је падала, небо је плакало,

Плакало је неутешно, најлепша звезда тад је била изгубљена,

Једно је мало тело у нечијем наручју дрхтало,

У долину суза те ноћи, ти си била послана…

Срео сам твоју лепоту и очи, коју годину касније,

У једном малом граду, на обали велике реке,

У животу није постојало ништа чудесније,

Гледао сам те тихо, пружила си своје руке меке…

Олуја је беснела, не сећам се како сам је преживео,

Понекад се питам, да ли је она уопште и прошла,

Та олуја си била ти, ти си постала мој тихи анђео,

У мојој тмини, ти си попут светлости блистала…

Желим да знаш, ма колико то болело у души,

Нећу те волети вечно, ни живот није вечан,

Волећу те до тренутка, кад се мој живот потпуно уруши,

Мали део вечности, који траје живот један…