Небеса су празна; немо вече слази,
негде у алеји задњи зрачак блиста,
венус архаичка сама је на стази,
гола, и сва стидна, без смоквова листа…
Вече ће јој тихо да окупа тело
у мирису руже и у чистој роси;
Месечина мирно да посребри чело,
и поноћно иње да проспе по коси…
Гола, она чека; а поглед, пун жуди,
вапије у небо, и страда, и моли!
И док стидно око у небеса блуди,
чежњом дршћу прса и удови голи…
Тако ноћ пролази тихо, једнолико,
ветар месечином засипа и веје;
Спи небо и земља; и не дозна нико
ту паганску љубав сред мртве алеје…
Јован Дучић