Ноћ је била тиха, без звезда, кишна,
Онај стари добри, јесењи амбијент,
Гледао је ка прозору погледа неутешна,
Знао је, OMNIA TEMPUS HABENT…
Да ли да приђе, да види косу дивну,
Кренуо је, стао један момент,
У срцу је имао мисао опсесивну,
Знао је, OMNIA TEMPUS HABENT…
Кренуо је корака неодлучна, тешка,
Може ли да обузда свој темперамент,
Можда ће све то бити само једна грешка,
Знао је, OMNIA TEMPUS HABENT…
Погледао је, она је била тамо, остао је нем,
Била је тако лепа, као неки орнамент,
На руци се сјајио прстен прелеп, њен,
Знао је, OMNIA TEMPUS HABENT…
У једном трену погледи су се срели,
У души му се уписа један пергамент,
Снови су у трену отишли, нестали,
Знао је, OMNIA TEMPUS HABENT…
Била је тако лепа, кренуо је само тихо у ноћ,
Неће је срести, чуо се тужни инструмент,
У дрхтају се осећала само немоћ,
Али знао је, OMNIA TEMPUS HABENT…
