Живот једне жене…
На перону заборава…
11. новембар 2017.
Док јесење кише падају…
14. новембар 2017.
Данас, да данас ћу говорити само душом…
Не желим више мир, тишину, не желим, не могу да поднесем тај глуви спокој од којега се пара све у мени…
Доста ми га је за два живота, пријатељу мој…
Доста је самоће, тишине и замишљеног погледа, немам шта више упознати из тог света јер сам већ све дотакла…
И сваку сузу на лицу више него добро упознала…
Склопимо споразум, животе мој, пусти ме да будем срећна, да се смејем, јер одавно нисам…
Пусти ме да научим и доживим оно што никада нисам а што се зову обичне, једноставне ствари…
Молим те, пусти ме да певам никад испевану песму и сама напокон пишем следећи стих за себе…
Допусти ми да и ја осетим шта је радост, мислим да заслужујем то, животе драги мој…
Не дам да ме више болиш, не дам још ово мало снова и жеље да трајем…
Не да ти ништа, доста си узео од мене, животе мој…
Од сад, узимам ја…
