Јесења киша у ноћи…

Јесен се тихо спуштала низ улицу,

Миловала лишће, уморне гране,

Туга се појавила на њеном лицу,

Суза се спремала да из ока кане…

Ноћ је била тмурна, без звезда и Месеца,

Поглед је кренуо пут оловног неба,

Осетила је у души, нешто је пресеца,

Да ли је неко знао, шта њој треба…

Киша је лила низ њене образе,

Стапајући тугу у једном трену,

Нико није приметио њене сузе,

Нити је марио за душу њену…

Руке су кренуле ка небеским висинама,

Молитва је кренула, икона њеног Спаситеља,

Остала је сама, сама са својим мислима,

Сама у ноћи, сама без пријатеља…

Киша је лила низ њену косу,

Дубоко у себи она је знала,

Љубав ће уступити место инату, пркосу,

Биће то нови почетак, почетак уместо краја…