Седела је сама за баштенским столом…

Седела је сама за баштенским столом,

Осмех јој није силазио са лица,

Седела је сама, сама са својим болом,

Њеном лепотом обасја се пуста улица…

Гледао је очи, те очи боје увелог листа,

Говорио је себи : „ О, Господе, колико је лепа!“,

У души му нешто попут сјаја заблиста,

Да ли је љубав ипак тако слепа…

Знао је да ће загрљај другоме припасти,

Звездане ноћи ће делити са другим,

Може ли бар још који осмех украсти,

Из очију божанским даром украшеним…

Седела је сама за баштенским столом,

Потом је устала и нестала без трага,

Остао је сам, сам са својим болом,

Удахнуо ваздух, требаће му снага…

У коферу сећања остаће патња једна,

На жену једну у тихој ноћи,

Сећање на њу, погледа снена,

Док се чежња скупља око поноћи…