Болест данашњице депресија…

У данашњим веома тешким временима, искушења имамо на све стране. Наша главна борба се води против демона туге, којји помрачује способност душе за осећање духовности, и удаљава нас од сваког доброг дела. Кад овај зли демон овлада нашом душом и потпуно нас помрачи, одвраћа нас од ватрене молитве, душекорисног и истрајног читања свештених књига, разних врста благодети и саосећања са ближњима. Улива сваку врсту мржње према добрим делима, чак и према самим свештеним лицима, према монаштву. Лишавајући душу сваког здравог расуђивања, раслабивши њену истрајност и постојаност, чини је безосећајном и парализованом, свезаном и окованом очајничким мислима…

Као што мољац нагриза одећу, а црв дрво, тако и туга изједа човекову душу. Она човеку помаже човеку да избегне сваки користан рад, да прихвати савет од истинских пријатеља и спречава човека да мирно говори. Обузима нас горчином и немарношћу. Потом нас исти тај демон саветује да би се требало одвојити од осталих људи, јер су они узрок наше узнемирености, не дозвољавајући души да схвати да њена болест не долази споља, већ лежи унутра, скривена, и пројављује се само онда кад искушења нападају душу због њених аскетских трудова…

Човека повређују узроци страсти који леже у њему самом. Тугом, депресијом, која није по Богу, спознајемо само плодове злог духа: равнодушност, нетрпељивост, гнев, мржњу, свадљивост, очајање, лењост у молитви. Такво стање доводи до разних јако тешких психичких последица, која као крајњи исход има и смртни исход. Немајући избора, тако схватајући живот, човек на крају свог пута, подиже руку на себе, чинећи неопростив грех, којим на себе наноси вечно проклетство…

Да ли постоје решење у данашње време, да ли је само узимање разних облика антидепресивних средстава решење или постоји још нешто…

Наравно, неопходно је узимати и терапију коју препишу стручна лица, доктори, и то не би требало да буде срамота, напротив. Али, да би дошло до смирења, по мом неком личном искуству, неопходно је додати молитву, пост, истрајност , живот са благочестивим људима…

Све се у животу догађа по Божијем Промислу, па би на тај начин требало прихватити и то психичко стање, као начин на који нас Бог призива себи…

Ова тема је веома широка, могле би се о њој написати књиге. Само будимо уз Бога, прислонимо свој живот уз Њега, а све остало ће доћи само по себи…