Ако ме сретнеш у пролазу…
13. октобра 2017.
Уморни поглед…
14. октобра 2017.

Сви смо ми на неки посебан начин разликујемо једни од других, свако је од нас посебан, другачији. По многим стварима се разликујемо, а ако ни по чем другом, онда по тузи и самоћи коју носимо дубоко у себи…

У себи је дубоко чувамо, љуборно, са пуно чежње, и сами не знао да би била мног лакша и подношљивија ако би је поделили са неким. Направили смо бедеме око себе, спречавајући малене птице да донесу у наше огољено двориште семе љубави и трешње и промени то мртвило које влада у њему. Идемо погнутих глава, кријемо се иза разних маски, док нам у души влада хаос, и одавно смо већ пукли. Убедили смо себе да смо потпуно сами, неважни и мали. Несвесне бацамо црвене руже које нам неко упорно ставља пред вратима живота, неко коме је стало да нас, ко није одустао од нас…

Све оне поклоњене, дивне снове мењамо ноћима без сна…

То могу само људи, на жалост…

Оставите одговор