Духовна одговорност према потомцима и прецима…

По саветима мудрог и дивног старца оца Пајсија Светогорца, који је својим поукама помагао народу који га је молио за помоћ, неопходно је, да ради свог духовног узрастања, чинимо што више добрих дела, посебно нашим бакама и декама…

Када успевамо духовно, онда необично много помажемо онима који су нам блиски. Милостиња коју делимо, срцем, ма и најмања била, помаже нашим упокојенима који добијају Божанску помоћ. Кад је човек стварно добродетељан, својим чином оправдава и своје претке, дедове и прадедове. Молитва правог хришћанина имаће више смелости пред Господом, јер и то нашим прецима помаже. Већ и сама радост, коју осећају наши преци, поносећи се нама. Како каже предивни и мудри старац, та радост, хеј, није мала ствар…

Насупрот томе, кад нам „ иде лоше“ на духовном плану, кад се удаљавамо од Бога и не поштујемо заповести Његове, онда наши јадни преци, у Аду плачу, и несрећни су, и остају на месту где се налазе, у својим преступима…

„ Боље би им било да се нису ни родили“ – плачу јадни и страдају…

Велика је одговорност нас који се налазимо на овом свету, привременом, не само према нашим потомцима, већ великим делом и према нашим прецима, те самим нашим угодним, духовним радом, помажемо им и на оном свету…