Жена без сна…

Сам Бог зна да нисам баш најсрећнија. Ни најбоља, има пуно бољих од мене…

Нисам од оних који баш све подносе стојички у животу…

Не умем да одмахнем руком на ствари на које многи могу и кренем поносно даље…

Тај понос би био неискрен. У њему би се могао наћи само инат, освета и кукавичлук…

Увек идем до краја па макар резултат моје борбе био погубан,борим се,верујем…

Разочарења и боловни на том путу увек постоје… Ни њих не подносим олако али стајем на ноге и са погледом који скрива море издаја крећем даље…

Расплачем се на сваку ситницу која има везе са мојим осећањима…

Опраштам неопростиво, не заборављам и не допуштам да опростим исту грешку више пута…

Волим тако безгранично…

Мој пут љубави води само у једном правцу,све споредне улице су слепе улице…

Мушкарац у мом животу какав год да је…један је једини… и не треба ми други…

Нисам као друге… знам… али ово сам ја… стварна…налик ни једној…своја…

Бол је мој водич кроз живот, док он постоји, постојаћу и ја…

Човек без душе није човек а за велику душу потребно је много боли…

Нека ме гађају камењем, може ово срце још да издржи, нека мисле да сам чудна и нек се ругају мојим сузама…

Нек говоре да сам луда што трпим оно сто они никад не би….све је то живот…

Нисам најсретнија због тога…

Али ово сам ја, и никада нећу дозволити да будем оно што други зеле ни по цену још веће боли…