По милостивом Промислу Божијем, није нам откривен час наше смрти, па би требало управо због тога да се више бринемо и молимо, да би наш крај био без бола и миран, и да бисмо дали добар одговор на Другом и Страшном Христовом суду…
Неопходно би било да се непрестано сећамо смртнога часа, да би приликомм пада у грех, могли брзо да се исповедимо пред нашим духовним оцем, при том не одлажући дан за покајање, како то и чинимо због наше лењости и лажне безбрижности које нас окружује…
„ Има времена за покајање, кад остарим“, могу рећи само неразумни и лењи људи, јер уколико не знамо да ли ћемо дочекати и сутрашњи дан, како можемо до старости да одлажемо своје поправљање и припремање за смрт? Зар смо ми дуговечни и зар нам се не пружа прилика да видимо и младе људе, који болују од тешке болести, којима, на несрећу, није до оплакивања грехова, пошто је душа заузета ужасом саме смрти…
Какво покајање и обраћање Господу за учињена дела може бити у стању кад телесна страдања доводе до бесвесног стања или до стања слабе свести, без храбрости и снаге…
Треба се раније припремати за смрт. Тад ћемо се и ми боље носити мишљу о смрти и самим тим сабирати вечна блага за Вечност. У том случају нам неће изгледати страшан прелазак из једног стања свести у други, вечни. При сусрету са јаким искушењем, пред страшним изгледом смрти, гасиће у нама порочне страсти, а чисти пламен љубави према Богу гореће у нама без гашења…
Једном је један мудар човек рекао…
У свим делима својим сећај се своје смрти, и никад нећеш сагрешити…