Док још има времена…

Њене очи…
7. септембар 2017.
Зло рађање- готово суђење…
7. септембар 2017.

Прочитах једну тужну, претужну причу данашњих, ” срећних”, времена…

Нека буде на велику ОПОМЕНУ свим ” великим”, охолим, бахатим, нека бар до неког дође док још има времена…

Јер, кад Господ у неком тренутку закуца на врата наших живота, тада ће бити касно…

Јуче је у апотеци једна мајка рекла: “Немам толико”. Пребирала је по новчанику, док јој се слинави дечачић мотао око ногу. Питао је: “Мама, шта немаш?” Рекла му је: “Има мама”. Запосленој у апотеци је шапнула: “Дајте ми неку замену за тај лек, било шта за 300 динара.”

Било шта за 300 динара.

Видела сам лице човека коме су за болничким шалтером рекли: “Преглед вам је заказан за 23. мај у 9 ујутру”. Ходник је био пун савијених жутих људи. Гледали су се међусобно ко умрле па препариране животиње, чекајући да чују датум за преглед свог болешћу нагриженог тела.

“Али, ја ћу умрети до тад”, рекао је.

“Ништа ви не брините, не умире се баш тако лако. ‘Ајмо следећи. Јовановић, Јоваааановић!’”

 

Не умире се тако лако.

У погону велике приватне фирме за снажном бучном машином стајала је мршуљава девојка. Пре два месеца одстрањена јој је дојка. Радничко одело прекрило је недостатак. Рана је много боли, посебно када руком гура један део машине. Комисија за боловање јој је рекла: “Сада је све у реду, морате да се вратите на посао”. Послодавац јој је рекао: “Ако не можеш да радиш пуном паром, има њих сто здравих који могу ко коњ да повуку”. У паузама пије лекове против болова. Онај за душу још није нађен.

Лек за душу није нађен.

Мој отац јуче је копао дубоки канал да постави водоводне цеви. Он има 64 године и кичму к’о стакло, може да прсне, у срчу да се претвори са сваком лопатом земље коју избаци. Био је радник у јакој фирми коју је неколико људи покрало, ослабило па у стечај послало. Остао је са њих 412 на улици. Сада сви скупа бауљају са својим остарелим млитавим мишићима и још старијом кичмом, раде шта стигну, неко под земљом, неко на земљи, било где, где још увек такви „истрошени“ могу да прођу док чекају старосну пензију или смрт. Унук је питао бабу: „А што деда копа кад га боле леђа?“

“Да ти купи мач.”

“Ја онда нећу мач, хоћу да деду не боли ништа.”

Да деду не боли ништа.

Пензионерка Ружа купила је синоћ у продавници 250 грама паризера. „Исеци ми, ако можеш, молим те“, рекла је продавачици. „Не могу тако мало да ти сечем, изгубићу прсте“, одговорила је продавачица мирно. Ружа је те ноћи у малој хладној гарсоњери великим ножем покушала да га подели на једнаке делове за четири следећа дана.

Паризер на делове.

Комшија је спаковао торбе и отишао из Србије. Док је био сам, није му сметало да као архитекта ради на утовару палета у дугом хладном магацину. Сада када је отац, то више није довољно. Његова ћерка, трогодишња Ања, оперисана је прошле године у болници у Италији. Новац је молио преко Фејсбука. Када би заспала, одлазио је да моли и власнике кафана, Чарди, клубова, сумњиве и мање сумњиве типове, да тражи, да обећава да ће га сигурно вратити, да плаче. Требало му је пет хиљада евра. Скупио их је за 38 дана. Већи део мораће да врати. Зато иде преко, да на црно препродаје половне шпорете. Оставио је Ању са својом мајком.

“Доћи ће тата брзо, слушај бабу”

Нека вас све драги Господ чува…

Оставите одговор