Голубица бела…
1. септембар 2017.Седео је тихо за кафанским столом…
2. септембар 2017.
Видео је њене сузе, и кад их је она осмехом скривала…
Осећао је њену бол у грудима, док је ноћу остајала сама…
Чуо је крик њеног рањеног срца…
Осећао је њену чежњу у погледу ка вратима, желећи да неко уђе кроз њих…
Да ушета у њен живот и тихо јој каже…
Волим те…
Али он је само изашао и заувек отишао…
Не, није могла да му опрости његове снове…
Није могла да опрости његове песме, његове мисли…
Његову борбу са мислима, његову немоћ…
Није могла да му опрости небо без звезда, светлост без сјаја…
Није могла да му опрости што јој никад није рекао…
Волим те…
